Топола

љој јарости својој, с пеном п погрдом на уснама, с пламеним очпма и етегнутим десжидама, оне проклиљаху свој пород н предаваху га без мжлости гњеву Окејана; час јадне и понизне, оне цвиљаху п тражаху натраг своје тиће, и звуци страсне мнлоште пзлажаху пз онпх срдаца, која мало пре кнпљаху само поругом и увредом. Кад се опази да долази плдма, онда се ватра удвоји. Гоњене водом, оне уступаху салш корак по корак, псујућп и проклдњући: воде,- које су пм сада однеле срде из недара, пошто су и дотле већ многу жену за мужем, плп мајку за снном, у црно завпле. Еад гњев пзађе на вршак, онда ттроклитваху сву прпроду; зелгљу што пх нпје сачувала, море што пх је примпло, и небо што шх је допустпло да оду. Узбуна беше у селу. Две велике ватре, подаље једна од друге, освет.ваваху обале, и море се одсјајкпваше неким крвавпм прелпвањем. Звоно удараше у Баду. Сељадп, разбуђспи пз првога сна, потекоше без душе онако буновно к мору. У Кроазику се све лађпде пстераше на воду: једне се упутпше на шпрпну, а друге пођоше дуж обале. Страх у Пулигуану беше већ доспео до свога вршка. Плпма је донела једно весло од чамца, кога је нестало из прнстаништа: то је весло ишло од руке до руке, п нпје остављало ннкакве сумње. Међу тпм нар.од притпдаше пз свпју ближњпх места. Све породице осећаху тугу, као да је несрећа п љпх снашла: толпко деце ако пропадне, била би читава народна несрећа. Наскоро село беше мало да сместп у себе сву

ГАЛЕБОВА СТЕПА