Топола

дад>е. као оно кола низ брдо, и дечење је све теже. Тешко ономе, ко се разболи! Алп је још теже ономе, ко пусти да болест иде својим током, све даље! Он Те пзвесно умрети А ако је то отад, добротвор нечпјп, онда тешко децп п слабежи; коју је он хранпо п издржавао. Она ће остатп пука сиротиња, па ће »Поћи у свет бели, П лолит’ ирве да јој уделп.« Отац наш, отац слободе наше, извор здравља нашега, наш добротвор највећи гора п шума, болује. Болест му је почела поодавно и силно је преузела мах. Он пде гробу своме, смрти, а с љпм п све добро деце љегове.... Има лп томе лека ? Може ли му се помоћи ?• Пма ли спаса њему п деци његовој ? Изгледа, да нема. Кола су се закотрљала јако п већ су близу потока.... Болест је преузела толпко маха, да је смрт близу.... Никакав лекар; никакав лек. Наш највсћи добротвор, што нам га је Бог и природа дала, као да извесно умире!.... Куда ћемо ми? Хоћемо ли да бежимо у свет бели, где је све засађено, све уређено лепо; где је сва зем.ва уређена као добра градина; а наше голе клисуре, суро камеље и пусте јаруге да оставимо другоме ?! 0, не. То је разбојннчки. То је кукавнчки! Ннгде боље, но код своје куће. Своја кућица, своја слободица... Нигде умешено па обешено. Тбшко

139

С II А С