Топола

се уочи тога дана погодио с либералима. Чим га је Скупштина позвала, он се дигао и дошао у њену средину. Каже се да није учинио ништа да спречи излазак војске из касарне. Белимарковић му је долазио двапут: једанпут му је јавио да војници хоће да ударе на Скупштину; други пут, да су већ изашли из касарне; поред свега тога, Гарашанин се није мицао од куће. Али не треба заборавити, да је Гарашанин имао у касарни свога изасланика Блазнавца, који је био дужан да га тачно извештава о држању војске; Гарашанин је, јамачно, држао да војска не може ништа предузети, а да му Блазнавац не јави; то је довољно да објасни његову равнодушност према усплахиреним причањима Белимарковићевим. После првог изласка војске из касарне, Блазнавац је послао Гарашанину цедуљу да су саветници у касарни, да је све спремно, и да се чекају даље наредбе. Шта на то ради Гарашанин? Он одмах пише Лукавчевићу да војска буде мирна и да ништа не предузима без његове, Гарашанинове, наредбе; иначе, чини Лукавчевњћа одговорним; ово му, каже, наређује као „попечитељ". 1 Онда, дакле, кад војска полази на Скупштину, Гарашанин, као „попечитељ“, наређује Лукавчевићу да војска буде мирна, и за извршење ове наредбе чини га лично одговорним. Либерали су замерали Гарашанину што није одмах дотрчао на лице места, кад је чуо да је војска изашла из касарне; у таквом тренутку кад војска иде на Скупштину, надлежни министар не сме да седи код куће, као да га се то не тиче. Али, треба се сетити да је Гарашанин био канцеларијски човек; његов'обичај није био да трчи налицеместа; он је свршивао ствари цедуљама. И нпр. кад је, после избора привремене Владе, дошао у Скупштину, и хтео, пре свега другог, да изведе Савет из касарне, он је опет сео и написао једно писмо Лукавчевићу, „две пуне четвртине од табака", каже Грујић. Прави бирократски државник који и усред револуције продужује да управља „наставленијима", како је навикао.

Због тога што је Гарашаниново држање било тако коректно, његове интимне жеље тешко је погодити. Јамачно, никад се неће знати да ли је он озбиљно помишљао на престо. Његово расположење према Обреновићима такође је остало неразјашњено. Да ли је он, одиста, био тако непомирљив противник Обреновића, како су га представљали његови противници либерали? Уочи Св.-Андрејске Скупштине(ll септембра 1858), он је писао Мариновићу: „Народ је раздражен у ползу

1 Ово се налази забележено и код Грујића и код Христића.

278

УСТАВОБРАНИТНЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА