Топола

10

мора нас довести до уверења; да је мартинка „дивљих" Арнаута у сваком погледу недовољан разлог за објашњење продеса арбанаскога овлађивања и продирања на исток, већ да се тај процес вршио на основици економскога система који је био до данашљега дана реална подлога целокупнога живота у Турској.

У колико су други узроци томе припомагали, као напр. осећај несигурности и груба сила, они су лежали у систему владавине у Турској, у општој ‘ анархији управе и незаштићености раје. Турски режим је гледао кроз прсте када Арбанаси врше груба насиљапремахришћанима, као што их је опет немилосрднб косио ако својим поступдима повреде власничке интересе режима. Нису Арбанаси једино племе са којим је турски режим поступао како му је када било потребно. Такви су и Курди, суседи Јермена. Продирањем на исток арбанаски елеменат се не само јако измешао са српским насељем, већ је готово потпуно овладао у неким областима, као што су Метохија и Пећ, у којима је до пре неколико векова било политичко и црквено средиште српскога народа под Турцима. Најлепши споменици српске средњевековне културе налазе се данас у средини скоро искључиво арбанаскога народа. А та мешавина живих људи и старих споменика, која је при ограничењу Арбаније према Србији дала толико посла Лондонској Конференцнји, постала је укрштањем два правца културнога и народнога кретања: први, старији, за време трговинских веза средњевековне српске државе са Јадранским Морем, изазивао је продирање српскога народа ка приморју, и мртви споменици тога продирања налазе се по целој Северној Арбанији; други,