Топола

40

Није тешко уочити да је борба против плаћања пореза била поглавито у интересу имућних загруга, бегова и племенских старешина и династа._ Исто тако је и племенска аутономија имала нарочитога значаја само за оне елементе чија је егзистенција у племену била обезбеђена. Али у тој борби ти елементи уживају најпунију потпору племенске парије, осиротеле и огладнеле масе која је чинила главну снагу свих арбанаских покрета. Та маса је тражила племенску аутономију, прво, што је била под утицајем патријархалне оданости према утицајном елементу у племену, друго, што је она у утицају са стране и рушењу њене племенске организације гледала узрок свој беди и тескоби живота која је са продирањем новчане привреде завладала.

Али још на првом састанку Лиге, у Призрену 1878, између представника са Севера и представника са Југа појавила се основна разлика у схватању аутономије Арбаније. Докле су представници лримитивних североарбанских племена били задовољни ако им се поврате пређашње племенске привилегије, представници са Југа су тражили потпуно самосталну Арбанију, не признајући султанску власт ни у којој форми. Та се разлика јавља скоро на свима доцнијим састанцима Лиге, при чему су, као што ћемо видети, социјално развијенија Средња и Јужна Арбанија биле јемство да се покрет за аутономију Арбаније не сахрани под реакционарним тежњама примитнвних племена са Севера.

Победа тежња напреднијега Југа дошла је неочекивано брзо. После две године, 1880, на тродневном договору у Скадру представника