Топола

168

бринути, свакако значи живети лакомислено, значи покашто живети као какав саможивац, као човек без срца, без размишљања и без части. Не треба и не можемо да живимо као да смо ми први живи створови на овом свету. Не треба и не можемо да живпмо као да смо мп последњп његови становници. Позната he вам ваљда бити она изрека: После нас ма и иотои био ! Тим ce хтело да каже ; живимо, забављајмо ce, трошимо, расипајмо, ужпвајмо дотле и толико док постојимо. Они којп дођу после нас радиће како буду могли. Онај који je ово рекао био je не само неувпђаван п неразборит, кад je овако говорио, већ су му ове речи знак злочиначког умишљаја духа y свој својој лакоћи. Нпко нема права да тако живи да прппрема онима који ће доћи после њега тешкоће и незгоде. Тако радећп товари себп страховпту одговорност. Huje онај достојап да носи име човека, да сачпњава део људске породпце, да ужива плодове рада својих ближњпх, кад ce овако безочно руга судбини оних који he после нас доћи. Кад обзири п братски поступцп према нашим сувременицпма, кад синовље поштовање према предцима сачињава део обичнога душевног расположења свакога човека који хоће добро, томе треба такође додатп обзире и поштовањс према последницима. Изнећу вам један пример из мојих успомена који je на мене учинио силан утисак. Једног дана, нас неколико пријатеља, с ранцима на леђима, пошли смо да ce попнемо на једну високу планпну, п таман кад ce почело смркавати, стигли смо на једну заравањ, коју су заклањале неколике огромне стене. Били смо ce испелп на впспну од три хиљаде метара, п према