Топола

169

томе далеко од града, од села, па чак подалеко п од последњих пастирских колиба. Али, ипак нас je ту очекивало склонпште, једна кућица Планпнског Друштва. Саграђена од дрвета, добро затворена, пмала je кров од гранитских табли које су бпле тешке, није могао одлетети као какав аероплан. Врата су била закључана, a и капци на прозорима спуштени. Нпкога није било унутра. Но, на вратима висио je кључ, и падао je y очи. Одмах отворисмо врата, подигосмо капке на прозорима, да бисмо кућпцу проветрпли, и док смо то радили, ево шта смо y њој нашли: Сламе, неколпко ћебади лепо увијене; била je ту п neh да заложимо ватру, a поред пећи ce нашло дрва-; кухинско посуђе сасвим просто и практпчно ; затгш неколпко убруса, иожева, впљушака, кашика. У једном орману који je такође био закључан и чиј je кључ висио, нашли смо најпотребније лекове с назначеном ценом, и поред њих једну кесицу y коју ce спуштао новац за узете лекове • y том орману нашли смо и неколико кутија консервисане хране. Кућица je била чиста, добро пометена, посуђе ce светлило, a крпе опране и суве. На столу je била и једна књига, y коју су свп онп који би овде свратили, записивали своје утиске. И ми смо урадили што и други, и заппсали смо једно; »Хвала« онима, који су били y овој кућици пре нас и који су све оставилп y реду и потпуно чисто. Ови непознати нису јели, ппли, нису овде па затим оставили све пр.ваво и испретурано, узвикујући : иосле кас ма и иотои био ! Пре нас овде су били путници који знају живети и којпма je познато узајамно помагање и узајамна одговорност.