Топола

171

ма и најмању стварчиду за оне који he доћи после нас. То je ствар која ce тиче стараца. При крају жнвота треба мислити на оне који he наићи кад нас не буде више било. Но, помишљати и на потоља поколења, кад ce тек дошло на свет, изгледа претерано. с( Свакако, посматрано с ове тачке гледишта, паштење за будућност изгледало би посве смешна ствар код каквога детета. И ми сами не бисмо хтели да начинимо од вас превремене старце. Но, пптање о будућности тпче ce већ и деце, па чак и оне најмлађе. Видећете y ком погледу п y ком правцу. Узмимо дре свега ученика y његову ученичком позиву. Шта je ђак, ако не предмет будућности ? Зашто долазите y школу? Да бисте стекли оно што he вам доцније требати да ce пробијете кроза живот. За тренутак и кад сте заузети једино садашњошћу, не би вам било потребно да знате читати, писати, рачунати, нити пак учити лекције из историје и геограоије. Могли бисте бити без свега тога и много корисније и лепше употребити време y трчању, y игрању, y клизању, y грудвању зими, или лети y ваљању по трави и брању зрелог воћа. И y ствари многи ученици овако и мисле и сматрају школу као кобан изуметак, и као пречицу да ce не може играти до миле воље. Кад не би било школе имали бисте непрекидан одмор. Били бисте слободни као ласте и лептирови. Но, деда која рђаво мисле о школи и желе да je нестане, заборављају једну ствар, a то je будућност. Шта би било с вама доцније, кад y младости не бисте ништа научили, ако ce нико не би потрудио и примио на себе да вам васпита дух, карактер, срце ? Расли бисте као дивљаке. Платили бисте ове године леле безбриж-