Топола

192

нути y оном тренутку кад су y игри с највећим жаром п одушевљењем ? Зашто нису прво радили, да би ce потом потпуно предали радости и ужпвању сасвим слободни и знајући да су довршилп свој посао ? Има врло много деце која често понављају : сутра hy урадпти ово, сутра hy урадитп оно. Понекп узимају то сутра као какву Фијоку, y коју оставжају све што им je данас тешко и што им смета. Али на што пм све то ? Сутра he наново наћи брижљпво и пажљпво сачувано оно што им je данас досађивало с празном надом да су ce тога спаслп. Нису ли они безобзирни према сампма себи? Нису лп онп према себи поступали као што бп ce поступало према непријатељу ? Човек, какви ћемо бпти сутра, зар није онај исти какви смо и данас? Како може претпоставитп да he ce сутра мање плашпти онога чега ce данас плашпо ? Имајмо милосрђа према сампма себи п не товаримо себи на леђа терета за оне дане који he тек наићи. Један човек, да би данас прпбавио себи задовољства, позајмљује новац п потппсује менпцу с обавезом да ће je платити кроз месед дана. Кад je дошао до новаца, трошн немплице и нп о чем не води рачуна. Дође п рок плаћања, он иема чим да плати дуг, менпца буде протестована и одмах долази чиновник да пописује стварп. Има ли што теже и непријатније за каква човека? Ту није некакав рђав сусед који je прппремио замку y коју пада овај рђави дужник. Све je он то сам удесио тако да није y стању да ce спасе. То ce зове упропастити сама себе. И све то наилази с рђаве тежње што ce хтело да ce прво једе бели хлебац, што ce хтело прибавити уживања и сладостп пре но што ce ггрнонуло