Топола

199

и крв им ce њим богати. Дрво им даје своју снагу. Оно хш постаје оцем хранитељем. Па како онда, поред свега тога, да га не волимо? Но дрво je само јединка из оне велике заједнице која ce зове шума. При самом помену овога пмена шума, деца са села, из планина, осете како им срце заигра. И сам сам сељаче, трчао сам по ливадама и шумама, и кад су ме y четрнаестој години одвели y варош да продужим школу, што сам највпше жалио, била je шума. Једанпут, пролазећи школским ходником, звпждукао сам некакву песмицу. Тада he ми један наставник рећи: Овде ce не звижди, не иристоји ce, ниси више y шуми. Ах, да, знао сам то врло добро, и баш зато сам и звиждукао да ce сетим своје драге шуме y којој ветар клати јелово грање, y којој пева кос, y којој тетреб поздравља зору. по којој ce п преко дана и преко ноћи креће тамо-амо хиљадама и хиљадама живих створова. Да бих их све видео и посматрао, y својој жудњи за завичајем, само мијеваљало зажмурити. Шума! хладовпна, тајанственост, песма, слобода, здравље, пријатна усамљеност ; мирисаво цвеће, јагоде, дудиње, гнезда y којима тице лбгу своје мале, искричави извори, песма y сав глас ; јурење тамо-амо да ce изгуби дах, шума je једном речју све то. Ko би могао рећи да je сиромашан кад има све то? И ко би могао рећи да je богат, кад свега тога не би имао ? И не само с тога што je шума слагалиште чиста ваздуха, што je управљач кише и лепа времена, извор плодности, заштитник од поплаве, већ и с тога, што je она право светилиште лепоте, дражи, великих утисака, треба je волети п поштовати. Дрво je васпитач човеков, извр-