Топола

198

да улична калдрма није цела земља и да су пза онога уског хоризонта варошког тамо далеко : поље, планпнски гребени и шуме. На срећу, велика већина људп y главном живи близу дрвета. Говорити о тон, значи подсећати их на старе пријатеље. Које дете из варошице, из села, из засеока, не помишља, слушајући кад ce говори о дрветима, на она дивна места, на којима ce подижу грмови, храстови, букве, брезовина са својом белом кором. Између деце и дрвета постоји стара и нераздвојна веза коју никад не треба покварптп нп прекршпти. Сасвим стара дрвета врло су упечатљива за дете. То су прави предци којима сура маховина замењује браду. Она пружају своје заштитничке руке. Између дебелих жпла каквога храста удубљења, која личе на постеље, маме и позпвају на одмор il отпочинак. Наше мајке често бп нас ту оставпле, потпуно склоњене и заштићене, док би радиле какав посао на њиви и лпвади. Наше очи, после тврдога сна, отвориле бп ce y лепој хладовини il мп бисмо мирно посматрали кретање грана, док би нам уши слушале шуштање лишћа и тичју песму. Кад порасте, дете налази y дрвету друга за игру. Успузати ce уз дрво, какво задово.вство. Подеротине на оделу показују то врло јасно. Понека су дрвета тако примамљпва. Њихове доње гране тако ce приближују земљи, да личе на испружене руке које би да нас прихвате. Кад ce једном испнемо на њих, тада ce без пб муке иде с гране на грану, док не стигнемо на ону висину на којој тице певају и веверпце скачу. Тамо je ваздух чист. Целог дана ту ce налазн много кисеоника који лишће издише. Деца ce иадишу, пуна су им плућа тога чистог ваздуха,