Топола

206

мети растење и да ce повију за потоњу животну борбу. И ако има впше врста дрвета чији je век кратак, има их опет и таквих, чији je век толики, да ce не да замислити. У Палестини показују маслинова дрвета с огромним стаблима, за која традиција велп да иду по старости чак до Христа. На другом једиом месту има једно ружино дрво, коме ce дпви цео свет због његових дивнпх грана и лепоте. Дебло овога по причању, има на хиљаду година. Узмимо да y ова два наведена примера народно уображење појачава истину. Али je истина, и то научна, да понека дрвета живе по неколико векова. Њихове ce године броје ио прстеновима који ce појављују при пресеку стабла. Храстови, кестеновп, кедар, смокве и друга још нека дрвета, достижу невероватну старост. Oceha човек некакво огромно поштовање кад седне под овако стара дрвета. Колико je поколења пре нас ту седело? Колпко ce догађаја под њима одиграло, колико су бура и непогода претурила преко своје главе! Кад им лишће шушти на ветру, рекао би човек да нам њихова душа пева своје успомене из ирошлости. У свима шумовитим земљама обпчно ce показује какав дебео старн храст, или какав стародревни брест. Усред нових нараштаја дрвећа онн ce гордо уздижу као какви предди. Опште поштовање их заштићује. Ако их гром удари, ако им бура откине по коју грану, лече им ране као живом створу. У рупе и шупљине које на њима начпнн зуб времена, налмвају извесне смесе које штите од даљега квара и задржавају распадање. Многп су стари народи сматрали понека дрвета као света. Свак ко би