Топола

207

их озледио, сматрао ce за богохулника. Народна освета увек му je висила над главом. И ја знам за неколика стара дрвета. Нарочито ce пак сећам једнога велпчанственог храста, који ce налазио усред једне лпваде, недалеко од мога села. Овај je храст остао сам санцит, a сва je шума око њега искрчена. Под њим су стада на јакој жези налазила хлада. На њсму еу гугутке гукале поред својих гнезда. Деца ce играла око њега и између његових жила. Недељом испод њега ce скупљало из целе околине. Колико je пута младеж о свечаним дапима под њим играла. И стари који посматраху младеж како ужива, сећали су ce са задовољством онога времена када су и они као млади играли на том истом месту. Људи су остарели a дрво ce подмлађује сваке године. Његова лепа и зелена старост чињаше добра свима. Нешто добро, очпнско и снажно, осећали су сви они који су га посматрали. Нпкад не бих пропустио прилику, кад год сам био y селу код куће, да не отидем и да га не обиђем, a његов врх видео ce из приличне даљине. И кад би дошло време да ce вратим y школу, отишао бих да му кажем с Богом. Године су прохујале a ја не могох отићи до села. Потом, једнога дана, нагнан приликама и околностима, наново одох, и разуме ce нпсам пропустио прилике да не отидем и не посетим свога старога пријатеља. Зашто га с литице шумске, куда je пролазила једна стаза, нисам спазио, како ce гордо уздиже тамо насред равне ливаде? Некакво болно предосећање стеже ми срце. Каква je оно црна маса што лежи по земљи? Готово нисам смео нагађати. Но наскоро ми ce пред очима указа жалосна стварност. Лежећи једно поред другог као мртви гиганти,