Топола

209

je права глупост, право злочинство, злочинство против душе земљине, њезиних успомена, њезиних старнх грађана и њезине младежи, њезине лепоте и поезије. У сличном поступку има пуно варварства, незахвалности, нечега убилачког и богохулног. 1 ' —Ија ce окретох и одох тужан, размишљајући о смрти дрвећа. Дедо моја, свуда je мало више посечено ових старих дрвета и зашто? Зарад неколико кубних метара дрвета за грађу или за нешто мало дрва за гориво ? A та стара дрвета, та шума стаје врло скупо. Зар ce продају успомене, драге реликвије из прошлости? Зар ce гради благо с ризницом срца? Они који пристају на то, понижавају ce заједно са својом пожудом да све претворе y новац. Шта више, они лудо раде: личе на онога петла из басне који je презпрао бисер и који je био готов да га промени за зрно проса. Судбина човекова везана je за судбину дрвећа. Човек зависи од дрвета као год дрво од земље. Објавити рат дрвећу не значи само упропастити богаство будућности и плодност земљишта, већ то значи уништити склониште поезије, светилиште природино, извор здравља; наша будућност зависи од будућности дрвећа и од тога како с њиме поступамо. Вблимо, дакле, и поштујмо његов живот, који je миран и благотворан, живот који нам je симбол поштоваља прошлости. Урадимо још и нешто више, засађујмо дрвеће; засађивати дрвеће значи обезбедити сутрашњицу, значи учинити дело које he нам дуго после нас доносити благослов нашега потомства.

КРОЗ жпвот