Топола

46

преко оца и мајке, преко деда и бабе, и преко целе оне поворке предака. Не само да су наши родитељи ознака јединства између човечанства y прошлости и нас, они су силом околности наша традицпја, п то традиција сушта и оличена. Традицпја ce y њима ствара човеком. 0 том можда никад нисте размпшљали. Исто тако je истинито, да нам од онога тренутка, откад ce почне ово запажати, нпшта не изгледа појмљпвије. Размислите мало о овоме п покупите успомене да бисте ухватилн везу y идејама. Сви сте виделн новорођенчад. Посматрали сте пх. Сва су она спавала y својим колевкама, или су сисала, сем ако нису вежбала свој глас y викању. Сећате ce положаја свакога таквог детета, и сећате ce да смо сви тако почели, и да je увек тако живот почињао, откако постоје људи. У овом тренутку шта зна дете и шта може ? Не зна и не може ништа, не може ни да ce одбрани, ни да промени место, ни да потражи себп хране. Оно потпуно зависи од својих родитеља. Родитељско je лице прво које су његове очи сагледале. Нагнано да гледа мајчино лпце, оно га, на послетку, и упозна, п кад затим научи да ce осмехује, први његов осмех намењен je мајци. Могло би ce додати да je то il право. Дете дугује за свој жпвот матери. Све оно што му je потребно да расте и да нааредује, све му je то она дала. Она га доји својим млеком, то јест својом храном. И с овим млеком она y њ уноси своју прпроду. Ниједан поклон који какав човек може учинпти ком другом човеку, не вредп онолико колико оно што матп да свом детету. II она све то чини не из каквог интереса, чак не ни по дужности. већ из љубави. Она je срећна с овога. Најзадовољ-