Топола

47

није je оно одојче које сиса из груди своје матере,. чије толико задовољно кад дохвати те груди, колико мати која му их пружа. Његово je задовољство неодређено, тамно и чисто материјално. Одојче ce oceha угодно и части ce. Задовољство матерпно je пак много јаче, свесније и узвишеније. Но, одмах затим, истина неодређено, детео том и само стиче сазнање. Не умејући да разуме и појми ствар, дете oceha да може имати потпуног поверења према оној која поступа с њим са савршеном нежношћу. На њезином крилу оно стиче прве појмове о стварима. Оно учи да посматра, да ce служи својим ручицама; на послетку, покушава да говори. Викати je врста речп; но, кад не бисмо знали више, не бисмо далеко одмаклп y животу. Дете дакле покушава да говори. Оно чује своју матер кад говорп и која има да му каже толпко стварп, и спрва слуша je отворених уста и глупаво; тако прохуји много дана. Потом, једнога дана, протепа једну реч y којој je само један слог. Оно ради, вежба ce, понавља: ам, ма. То му je први начин да каже мама. Милијунима и милијардама деце, y свнма временима и y свима крајевима земљиним, тако су научила да говоре, и ова прва реч коју су успела да изговоре, налази ce прилично слична y свима светским језидима. Ma, ме, то je корен који улази y саставпрвог имена којим називамо наше мајке откако, под звездом небеском, постоји људска раса. Мајке увек слушају ту реч с истом милином као да ce то први пут дешава. Ви, који читате књиге и y њима наилазите на приче, можете ce насмејати овим првим поукама језичним, •и сматрати да je изговарање ових првих слогова незначајна, ништавна умешност; да je претерано