Топола

117

увиђа да ништа не може постојати, дакле да иза тога враја мора биги нешто a не еишта, дакле да свет не може да има краја, дакле да мора бити бескрајан. Овај аргуменат, ма колико изгледао сваком обичнон човену јасан (a y обичне људе спадају и врло многи образовани људи), показује cauo, како je слаба дијалектичка моћ обичних л>уди, и како они y једном чистом софизму виде кључ за решење једног тако фундаменталног светског проблема. Место да одмах покажемо y чему ce састоји тај (несвесни) софизам, Ma ћемо најпре показати како ce исти тај аргуменат мора јавити баш да претпоставимо и да je свет бескрајан. Покажемо ли то, оеда ће ce много лакше и брже увидети да je овај аргуменат доиста чист софизам. Горња тешкоћа, која настаје кад ce претпостави да je свет крајан, изгледа доиста, и то не само на први поглед, да ишчезава-кад ce претпостави његова бесврајност. Ако je свет y простору бескрајан, онда изгледа, да ми идући све даље и даље y пашим мислима y томе простору, нећемо доиста никада наићи на његов крај, те нам ce стога никада неће јавити оно питаве, шта je иза тога и одговор да je иза тога ништа. И доиста то изгледа тако све дотле докле ce не зађе дубље y cau пробдем бесконачности. У чему je тај проблем, a св вајбоље heao моћи • • • видети из Fg. 1. y (Fg- *•) sojoj cy престављене две тачке A, В, које полазе од