Топола

123

од апсолутно бесконачног броја димензија морати y бесконачности ностати крив простор, чвја ће унутрашвост садржавати раван простор са бројем димензија за 1 већим од апсолутно бесконачног броја дименвија. Ово je с једне стране противречност, пошто нема ничега гпто би било веће од апсолутно бесконачнога ; с друге стране • тиме ce не избегава опет оно питаве, јер за овај нови простор важи истсн и тако даље. Као што ce из овог излагања види, питаае шта je иза тога, остаје баш и под претпоставком да простор има бесконачно много димензија : претпоставка бескрајности- евета ниаако, дакле, не уништава важност његову. И кад je то тако, кад то питање остаје y важности бидо да претпоставимо да je свет бескрајан или крајан, онда ce из тога може само једно закључити : да само питање нема никаквог смисла и да преставља један прост и ако природан паралогизам „здравог људског разума“. Тај здрав разум закључује да свет мора бити бесконачан, јер чим ce замисли да je коначан, одмах ce мора претпоставити да иза веговог spaja неиа ничега, a ништа ce не може замаслити. Цео овај аргуменат своди ce међутим на рђаво тумачење појма ничега. Шта je то ништа које здрав разум не uoæe да замисли иза краја света ? Ништа не значи ништа друго до осуства нечега, и кад ce каже да изван краја света нема ничега, онда ce тиме просто каже, да ван крајева нечега нема више нечега, али тиме ce никако не каже да