Топола

124

сада настаје ништа. Здрав људски разум, која није навикнут да мисли апстрактно, замвшља под ничим некакво нешто које егзистнра као и право нешто, само што je његов начин егзистенције друкчкји од начина егзистенције нечега. Али здрави људски разум не задржава ее на томе, већ y истом моменту y коме ништа замишља као неку врсту пегативне егзнстендије, одриче му y исто доба саму егзистенцију, из чега потом закључује, да само нешто може егзистирати, и да онде где би ништа егзистирало мора нешто егзистврати, пошто ништа не може егзистирати. Паралогпзам je јасан. Ми само зато закључујемо да нешто (одв. свет) не може иматн граница, што нам изгледа да ннгита ван тпх граница ве може егзистирати, али ништа y ствари само онда не може егзиетирати, ако je заиишљено као нешто што би треба.го да егзиетира кад нешто неби постојало, док ce оно просто вма замвслити као осуство нечега. Нншта je оно што не егзистира, и кад кажем да ваи гранида света нема начега више, то просто значи да нема више бића, a никако не значи да ван бића постоји некакво негативно еешто ила нашта: ништаје просто осуство нечега, и ништа вишег и ко замвшља да ce такво ништа неда замислити, тај првдаје ничему неку врсту егзистенције, коју му после одриче. Здравом људском разуму доиста je тешко да продре y ову дијалектичку мрежу појмова нечега и вичега, те отуда нвје чудо, што оа однос тих појмова тако