Топола

87

струменат нашег сазнања. Разум je око, a не фантазија, фантазија није чав нн прозор кроз који разум посматра ствари, па и кад je она такав прозор, онда je она само један мутан и сдабо провидан прозор. Разуме ce, да ce за преставнике разума и рефдексије не смеју узети површни француски мвсдиоци XVIII века, као вгто то Кардајд чини, који своју y многоме оправдану мржњу противу тенденција тога века преhoch и на сам разум. Ако тражимо преставнике разума, оеда их морамо тражити y великим апстрактним мисдиоцима као што су Пдатон, Аристотедо, Дајбниц, и y ведиким научницина sao што су Њутоп, Коперник и т. д. Осии тога, ведиког научника као типичног преставника ведиких људи не можемо тражити на свима пољима научног испитивава : на пољу Минерадогије, Л.пгвинстиЕе, Нумизматике и т. д. ми га нећемо тражити, јер по самој природи предмета испитивања ових наука, ведики човек не може y љииа аоказати своје способности, Међутим на пољу Физике, Математике, Биодогије и т. д. вега има, и он ce ту јавља y свој џиновској ведичини својој. A највеће и најпдодније поље, где ce ведики човек као преставние разума јавити може, то je домен апстрактне Meфизике, и није никакво чудо што су људи, који несумњиво престављају највише врхове људске интедигенције, један Пдатон, један Аристотедо, Дајбниц и др. биди апстрактни мета Физичари. Мефутим ко као Кардајд сматра да су метафизичке теорије „одвратни“ покушаји да ce оно што je неизмерно измери т. ј.