Топола

86

тон и Аристотело, Дајбниц и Њутон без сумње су исто тако велики л&уди као Мухамед и Џонсон, Дутер и Наполеон. Ko иначе не познаје Карлајла могао би помислити, да je он само случајно изоставио те типове великих људн. Према Филозофском гледишту на свет, које je Карлај изнео y своме главноме делу „Sartor Resartus“, (1834), он сматра, да je апстрактно мигољење као и сазнање разумом y оиште једна нпжа форма људске духовне делатности. Фантазија или вера по њему je главна фориа нашег сазвања, она je око које гледа на ствари, док je разум само прозор, кроз кији фантазија гледа. Стога по њему периоде историјског напретка нису оне y којима влада разум и рефлексија, већ оне y којима владају вера и Фаетазнја. Еад ce то има на уму онда није чудо, што међу Карлајловим преставнидима великих људи нема баш оних којн су не само несумњиво преставннди великих људи, него су y ствари и најважнији типови велпкпх људи. Истина да Карлајл, говорећц о кљижев ннку као великом човеку, говори на многии местима тако нао да би тај тип y исто доба садржавао y себи и филозофа и научника, али већ по примерима које наводн види ce, да он y ствари мнсли само на књнжеввике y ужем смислу и на практичне миелиоце (Вернс и Џонсои с једне н Русо с друге стране). Међутии далеко од тога да су фавтазија и вера врвобитни инструменат нашег сазнања, оне нису y сваком случају ни прости помоћници разуиа, који je једини првобитви инструменат, прави божански ин-