Топола

ставе ни од њих заостале паслике и трагови, но ce и y њему потврђује само y сминенпгом степену онај општи закон функционалнога вежбања, по коме ce физиолошки дргађаји обнављају утолико лакше, уколико су чешае вршени, изазвани било спољашњим било унутрашњим приликама. С тим као,да смо на крају своега знања, што ce с физиолошке стране може уопште поставити о уделу мозга y духовној делатности. Ако на овај начин задобивено гледиште одбацује мишљење оних, који заступају од чулности сасвим независну духовну делатност, оно је зато y складу с унутрашњим искуством, -које нсто тако не познаје мишљење без чулне садржипе. Из истога разлога треба дабогме одбити и оне физиолошке претпоставке, које би да појмове или делатности разума локализују оделито од чулних представа. Алн психолошком посматрачу, који je постао свестан- о чулној каквгЉи градива y нашој мисаоној делатности, једва да ће моћи везаност тога градива за физичке догађаје спремити какво изненађење. Ta он зна одавна, да нема представе, што не би била везана за утиске, што их наша чула примају. Зар није ту готово само собом разумљиво, да је и свако обнављање једне представе y нашој свести праћено од обнављања чулнога догађаја, који је првобитно спољашњи утисак изазвао y нашем мозгу? Али ce наша душа не садржи само од те чулне садржине представа, него управо везе и обличја представа, које наше мишљење изводи, сматрамо ми по. превасхоству као делатност душину. Још ce дакле тим физиолошким претресањем не решава проблем, за који ce филозофска заинтересованост толико везује. И када би наше знање о локалтизовању делатности мозга било joui много тачније но што је већ данас, то бисмо ипак успркос тому сумњајући стајали пред старим питањем : где je седиште дутино? Покушајмо, не да одговоримо на то питање, него да изнађемо, с којим ce правом оно може постављати, и уколико ce сме ишчекивати одговор.

31