Топола

32

Из овога, што' смо досада видели, чини нам ce као природан последак, да je локализовањем можданих функција питање о седишту душе решено супротно уобичајеним гледиштима. Где би ce и могла тражити још подесна тачка за узајамна. дејства између душе и тела, када ce узајамна дејства изводе готово на свима .местима y мозгу? Зар нисмо тим приликама приморани, да сматрамо цеђ мозак или бар целокупну мождану кору као поприште душевних догађаја? Ну ипак би било преухитрено, када бисмо ce заваравали надом, да таквим закључком можемо на који било начин побити становиште, што га популарна метас})изнка заступа y оваквнм питањима. Свакојако да су оне физиолошкс споредне представе Декартове, по којим ce сви живци стичу y мозгу, да би ту на душу утицали и од душе утнске примали и не узимајући y обзир њихове психолошке тешкоће, обавештењем, што нам га je дала физиологија мозга, потиснуте y неповрат. Али je већ Лајбниц (Leibniz) дао картезијевском схватању облик, y ком je оно доста независно од нашега завременог психолошког знања. Душа, неприступачна физичким утисцима спољашњега света, стоји посреством првобитне хармоније васионога света y своји.м унутрашњи.м стањима y узајамном односу са свима осталим бићима, y најближем с онима, од којих ce садржи тело, што јој припада. 9 Ова je претпоставка y току времена добила разне видове. Прво je Христијст Волф уклонио из ње смелу мисао о вези поједине душе с бескрајним васионим светом ; њему ce чинило, да je првобитно прилагођавање представа и тежња y свести стањима властита тела довољно за све смерове. 10 Касније je покушао Хербарт, да нешто мистичну мисао о унапред одређеној хармонији замени обликом узаја.многа дејства, y ком су уклоњене и, сувише механичке представе Декартове; он je замислио, да je монада душина покретна, тако да ce она свагда може наћи на оном месту средишнога органа, где има да претрпи измене, које су погодне за постајање њезиних представа. 11 Али je и ово недовољно мотивовано