Топола

МОЗАК И ДУША

FviHO што y политичком животу ненадан напредак изазива не ретко обмане о оном, што ce y истини постигло, или варљиве наде о оном, што ce да постићи, тако и сјајним проналасцима y науци следе већином претеране представе о мери задобивенога сазнања. Касније je растрежњено доба тада обично с тим више склоњено, да ce са своје стране ода и сувише великом одрицању. За област физиолошкога истраживања једва да je икоје доба било толико погодно за такве сангвиничне обмане као средина седамнаестога века. Претходио je преврат идеја, изведен Коперниковим системом. Механици je Галилеј (Galilei) истом био дао ње.зине стамене основе, и научници ce на свим странама трудили с успехом, да физикалне појаве сведу на механичка правила. У крвотоку je Харви (William Harvey) дсжазао, да je механички шмрк главни покретач животних радња. И треба ли ce чудити томе, што ce већ тврдо веровало, да je животињско тело потпуно објашњено као једна природна машина, и што ce y опростнвој ревности преухитрене претпоставке узимале не ретко као доказане чињенице? Тај je правац времена нашао свој историјски израз пре свега y филозофији природе францускога филозофа Цекарта} У његовој ce филозофији природе спаја поузданост механичке природне науке y победу с тежњом филозофа на једно завршно схватање света. Декарт je разјаснио све, што je на небу и на земљи. У излагање његових природно-филозофских претпоставака не увлачи ce ни најмања сумња, успркос гласовите сумње, која je требало да му утре пут к са-