Топола

4

знању. Али најзрелији je плод ове прве, и признати ce мора y потпуности до данас једва достигнуте механичке филозофије природе њезин наук о односу између мозга и душе. 2 На-њ je он сам полагао највећу вредност, пошто je y најтешњој заједници с основама његове филозофије. Неколико ce пута враћа он y својим делима на тај наук, и он га je управо и подстакао, да ce и сам бави анатомским студијама. И како да оволики труд буде узалуд? Картезијевски je наук о одношају између тела и душе, ако и y нешто промењеном облику, најдуже преживео свога засновача. Вештачка зграда од претпоставака, y коју je унео астрономске и физичке тековине свога доба, припада историји. Али y схватањима, која још и данас наилазимо y образованих -људи свих народе о одношају између тела и душе, сусрета.мо ce свугде с траговима Декартовам. Многима ce чини, да je то готово сама собом разумљива представа, да ce душа, сама непросторно биће, налази y једној извесној тачки мозга, да би ту примала утицаје од тела и вршила их на тело. Ну мало je њих о том свесно, да je ову представу, ако je она наговештавана и раније, управо тек овај славни филозоф седамнаестога века извео и највише учинио, да ce она распространи. Онај тон догматске поузданости, који влада y Декартовој филозофији природе, јавља нам ce н y његовим науцима о мозгу. Наравно да je то само прилично површан нацрт, што нам га он даје о структури и о функцији овога органа. Али о садржинн онога, што тврди, не јавља ce y њега ни најмања недоумица. У касније ce доба није могло увек говорити с таквом поузданошћу. Није тако давно било, када су ce излагања y физиологији о овој ствари обично ограничавала готово на напомену, да људи н животиње, када изгубе свој мозак, отупе, и један je савесни анатом завршио своје брижљиво излагање о спољашњем облику мозга с исповешћу, да ми не знамо готово ништа о унутрашњој структури његовој. Данас je пак то сасзим друкчије. > л друженом трудбом микроскопскога рашчлањавања, вивнсекције и патолошкога