Топола

5

посматрања сабрано je много градиво, и чннн ce, као да ће ce овде-онде дати подвести под један јединствени план. Разумљиво je дакле, што и данас још понекад облада духовима поузданост y победу, која je склоњена, да нас вара о мери заиста постигнутога и да преухитреним претпоставкама пређе преко нерешених загонетака, Уједно доноси и природа предмета са собом, да физиологија или ради с појмовима, што их je позајмила од психологије (или бар од кога било психолошког система) или развија извесна нова схватања, која je потребно психолошки испитати. Ну и од психолога ce сада с правом тражи, да ce упозна с новозадобивеним искуствима, како би могао дати себи рачуна о последицама, што ce могу извести из тих нскустава, Прошли су дани, када ce могло y удобном почивалишту незнања чекати, шта ће ce јавити, a међутим ce одавати пријатним фантазијама о седишту душе. Чињенице говоре и сувише јасно, a да би могућно било не обзирати ce више на њих. Али какве психолошке науке садрже ове чињенице? Да ли допуштају, да ce одрже распрострањена мишљења, или нас гоне, да примимо место њих нова? Али пре но што пређемо на та питања, потребно je, да изнесемо саме чињенице, уколико je то могућно, када ce не претпоставља специјално стручно знање. Тога ради ћемо прећи укратко цело развиће, што нам га показује физиологија мозга од механичке природне филозофије седамнаестога века па до наших дана. Наук Декартов, да je душа y извесној тачки мозга везана за тело, није потекао само из општега размишљања о разлици између духовне и телесне супстанције, него су ту не мање имали удела и физнолошки погледи филозофови. У мозгу ce, као што он узима, скупљају сви живци чулних органа и оруђа за кретање. Као покрети једнога финог градива, што ce находи y чулним живцима, т. ј. као покрети живчаних или животних духова, 3 распростиру ce чулни утисци све до можданих шупљина, које су сасвим испуњене тим