Топола

6

градивом. Са шупљинама je мозга материјални носилац душе, пине.ална жлезда (glandula pinealis) y непосредној вези. Она из двојнога разлога мора бити седиште душино: једно због њезине везе са шупљинама мозга, зборним местима свих живчаних духова, a затим што je осим ње све о.стало парно y мозгу. У супротном правцу хитају живчани духови од шупљина мозга кроз живце за кретање к мишићима. У душиној су власти ови покрети и она управља њима; од утисака осећајних живаца ствара она своје представе, a својом вољом опет дејствује она на покретне живце и на мишиће. Али припадом може овај ток живчаних духова и без претходна знања душина скочити из једне врсте живаца y другу и тако извести оне нехотичне и често несвесне покрете, које ми данас означујемо као рефлекторне. На сличан начин ce различите духовне радње своде на извесне процесе мозга: од заосталих трагова покрета y влакнима мозга постају слике фантазије, од покрета живаца, што везују срце за мозак, душевни покрети, од покрета осталих живаца y телу пожуде. Пошто ова психологија за свако унутрашње збивање указује на материјалне догађаје, који ce ван душе изводе, то нам намеће питање, да није за цео овај механизам сама душа сасвим непотребна. И заиста je сам Декарт сматрао животиње као машине без душе. Када су представници каснијега материјализлш, користећи ce тиме, ово схватање пренели и на човека, то су ce не сасвим без права могли позвати на оца новијега спиритуализма, чије су физиолошке представе усвојили. Ну ипак je за време читавога осамнаестог века владала дуалистична хипотеза Декартова. Штавише ce и препирка физиолога обрће y главном око питања, која je то тачка, што тако подесно лежи, да душа може y њој ступити y додир с живчаним духовима. Дуг регистар таквих мишљења износи нам Албрехт Халер (Albrecht von Haller) y својим „Елементима физиологије“. 0 најобичнијем схватању, по KOiMe су то место биле шупљине мозга, и које је и картезијевском најближе било, расправљао je и Конт, поводом једнога списа анатома Семеринга (Sömmering), још y