Топола

8

а да ли се могу и примити, зависи од одговора на питање, да ли се слажу с психолошким искуством и да ли се према томе могу употребити. То је уједно и једино гледиште, с кога се психологија уопште може бавити оним представама. Нарочито мора психологија одбити оно неоправдано потраживање, које неки филозофи час изречно траже а час иза бусије наговештавају, као да је популарни или на који било начин филозофски дотерани картезијанизам једино схватање, крај кога још морал и религија могу постојати. Заиста би јадно било стање морала и религије, када би им потребни били трошни ослонци психолошких хипотеза. Али схоластичка теологија се скрива још и данас под крилима многога модерног филозофа. Када му аргументи нестану, изјављује тада: религија је у опасности. Спор психолога се не обрће само око оправданих претпоставака у истраживању; исто тако је јак и у погледу на методе. И овде се ствара чудновата збрка појмова. Видели смо, да је експериментални психолог за метафизичаре „сурови емпиричар“. Тимејеонодагнан у врло штовано друштво природњака, лингвиста, историка, с једном речи у друштво свих оних, који обрађују које било специјално поље у науци, а тим хоће да се уједно истакне и то, како филозофу приличи сасвим апартно поступање с искуством, којим се оно одмах издиже из ннске сфере простих факата у етар чисте науке. Неће они да нападају само искуство - јер ко би могао без њега? него методе, којим се искуство служи, да би се специјалним истраживањем дошло до извесних' резултата. Или заједно с Хегелом називају овај начин нижим обликом сазнања, који се по вредности никако не сме мерити с филозофским сазнањем. Данас је можебити мало таквих, који с оним радосним поуздањем, што им га даје само искључиво занимање са спекулацијом, смеју ово јавно да искажу. Али омиљено мишљење наших филозофа показује се прилично јасно у оном негодовању, којим говоре у датим приликама о неком „понижењу" психологије