Топола

9

до гране биологије, или у оној ревности, којом експериментални метод допуштају само код извесних подређених одељака, који упола припадају физиологији, као што је чулно опажање, али да се ни ту не може ништа честито постнћи без вишега освећења од којих било метафизичких главних мотива. Остале науке држе се чврсто у својој власти, те стога није ни саветно нападати их, - сви се покушаји за таква предузећа разбили, и то је још у свежој успомени. Али овде се усуђује сасвим нова наука да дигне главу. И изван филозофских кругова се гледа на њу с неповерењем, а њезину оданост у служби филозофији слабо је ко и порицао досада, зашто да не буде допуштено убити је, пре но што би јој крила порасла? Но ја се враћам „суровом емпиризму“, који по суду неких наших стручних филозофа треба да је обележје специјалнога истраживања. Представимо себи човека с довољном снагом расуђивања, који се није подробније бавио ни филозофијом ни појединим наукама. Тај човек нека се ода студији наука с ватреном ревношћу, као да би хтео све знање да обухвати. Наћи ће, да се историчар, филолог, истраживач језика вредно труде, да објекат својих истраживања критички испитају, оделе све оно, што говори за и против ствари, пре но што се одлуче, да признаду факат као учвршћен. Готово ће с чуђењем приметити, како природњак увек приступа појавима с претпоставком, да је непосредно искуство варљиво, и да с тисућу срестава и начина, пооштравањем посматрања, експерименталним методима и системом заппетених закључивања, који често тражи најтежа помотња срества математичке анализе, ваља непосредно искуство рашчлањавати, попуњавати и поправљати, док се потпуно не одговори потреби, да се чињенице логички повежу. Какву ће му слику пружити рад филозофски? Често ће га изненадити појава, да филозоф уместо да полази од критички испитаних резултата науке, удара, наравно, лакшим путом и везује своје спекулације за представе