Топола

10

обичне свести. Ономе, који хоће да разуме Хегелову природну филозофију, не може се дати бољи савет, но да пре свега заборави све, што је пре тога може бити у физици научио, и да се просто код појмова: тежа, топлота, светлост, сети онога, што се у обичном животу замишља под тим изразима. И Хегелова природна филозофија је истина ваљан пример, али нити је једини, нити најновији. Те ствари не смемо сметати с ума, ако хоћемо „сурови емпиризам" да преведемо како треба. И то је поковни ' доказ за вредност филозофских тешких речи. Ту ваља човек да се вазда сећа онога правила, које је један мудри саветник дао своме питомцу за интерпретацију тешко разумљивих писаца: на сумњивим местима ваља увек узети, да је противно мишљено, но што казује смисао речи. У психологији постоји она виша емпирија, којом се метафизичари служе искључиво, противно суровом емпиризму специјалних истраживача, у т. зв. методу самопосматрања. Шта је самопосматрање? Нажалост не налазимо нигде у делима, која су склопљена по том изврсном методу, никаква упута, како се њиме ваља служити, никаква објашњења, у чему се састоји. Чини се, као да је самопосматрање исто тако природна способност као једење и пијење, која предњачи свакој научној примени. Па ипак, како се страховито разликују психолошка приказивања, која се служе тим методом! Када би данас становник другога ког света к нама сишао и, сасвим непознат с особинама човечје душе, хтео из психолошких уџбеника да створи себи представу о души, дошао би по свој прилици до закључка, да се ови различни прикази односе и сами опет на бића сасвим различних светова. И заиста оно Гетеово „Ге§l Шг шсћ! аив, во Iе§l шаз ип!ег“, као да је и овде нашло своју примену. Шта се све не може из свога ја ишчитати и опет учитати у-њ! Правила за посматрање поставити на пољу, где је егзактно посматрање могућно, није тешко, и заиста једва да има гране научнога истраживања, за коју се не би