Топола

II. РАЗВИЋЕ ВОЉЕ.

Старо је правило научнога нстраживања, да не треба трпати уједно ствари, које су оделите својим постањем и својом битношћу. Од исте је важности и максима, да не ваља поступати са стварима, које су својом природом заједничне, као са стварима сасвмм различитим. Нема сумње, да се на психолошком пољу више грешило против другога правила него ли против првог. Стара је психологија нмала своје различите душевне моћи, сазнање и захтевање, памћење и моћ замишљања (уображење), памет и разум, као да су то толика разна бића, која станују у нама. Данашња психологија с зисине гледа на то поступање, које је површну деобу сматрало већ као објашњење; ну под другим именима се ипак одржавају увек стари појмови. Док имамо у својој свести представа о предметима спољашњега света, дотле нам се јављају чуства као чисто унутрашња и субјективна стања, доста независна, тако да би могла припадом постојати -и сама за себе. Њима се, као што се узима, придружују још, нарочито под утицајем спољашњега опажања, жудње, и најзад се над овим разним обличјима унутаршњега живота уздиже још као специфички различита снага воља. Ова својства представљања, чуствовања, захтевања и хоћења одају већ и тиме, да су прави наследници некадашњих душевних моћи, што се о њима говори као о објектима или особама, који се указују на позорници свести, потпомажу се или спречавају једно друго и припадом нестају исто тако самостално, као што се и појавили.