Топола

24

Колико и да су корисни, а понекада и неопходни сликовни изрази, то они ипак доводе до опасности, да се слика не прими уместо ствари. Сасвим је природно било поређење свести с позорницом, на којој се одиграва наш душевни живот, јер је потребна била претпоставка о одржавању наших представа у стању несвесном, да би се њихова репродукција могла начинити појмљивом. Када се пак према томе приписала представама и нека врста бесмртне даље егзистенције, а њезине промене свођене просто на то, да оне из незнаних остава несвесне душе прелазе у свест и обратно, морале се представе саме од себе претворити у објекте или у бића, метаморфоза, укојој су тада имали мање или више удела и остали догађаји. Првобитна је овде грешка, која је повлачила за собом и све остале, у фикцији једне од њезине садржине независне свести. Ну такве свести, која би се према нашим унутрашњим доживљајима односила као позорница према глумцима, нема никако. Напротив, свест је у сваком тренутку идентична с оним унутрашњим доживљајима, и само потреба, да целину свести обухватимо у један појам, оправдава, што ми свести насупрот стављамо који било поједини догађај, као њезин саставни део. Тај израз пак хоће само да означи, да је тај догађај један од многих догађаја, од којих је у даном моменту свест управо састављена. Свест дакле није непроменљива трајна позорница, на коју долазе и с које одлазе душевне појаве, него ; је она управо то само долажење и одлажење, она -сама није ништа друго до непрекидни унутрашњи доживљај, који се мења непрестано. Па као што је свест само целокупност наших унутрашњнх искустава, тако је и свако поједино између тих искустава, свако представљање, свако чуствовање не објекат, који се указује, па опет испод прага свести пада, но збивање, догађај, који постаје, траје и нестаје, и о његову даљем трајању имамо исто тако мало права говорити, као и о трајању покрета у паду, пошто је камен већ пао. Ка-