Топола

27

или како се уопште замишља пажење без једновремено присутнога хоћења, о томе се није разбирало. Гледиште је психолошко о вољи према томе изузимајући малочас поменуто примање хотимичне пажње једва различито'било од гледишта у обичном животу, које под вољом разуме просто узрок хотимичних покрета. При таквом пак схватању приморани смо сасвим природно претпоставити, као да нехотични покрети увек претходе хотимичним, и да ови од оних. Потичу на тај начин, што се уједампут воља јавља у свести као дотле непостојећа снага, која према својим смеровима употребљује нехотичне функције, на које наилази. И слика о развићу воље била би према томе отприлике оваква: Животињама и људима су урођенн чисто механички покрети телесних делова, који првобитно пе само да су нехотични него и несвесни. Ови покрети постају, које као рефлекси, случајним дражењем коже и осталих чулних области с помоћу. спајања сенсиблих и моторних нервних влакана у централним органима, које непосредним физиолошким дражањем нервних центара, као тако звани автоматски покрети. Узима се, да су час повећани или смањени прилив крви, час квалитативна промена крви најглавнији узроци ових автоматских дражења. Рефлекторни се и автоматски покрети прво, тако се узима даље, претварају из несвесних у свеоне; оком, осећајима пипања и мишићним постају опажаји и представе покрета. Када се то изврши, јавља се у погодком тренутку воља. Она сама себи вели, да би она те невољне покрете могла Јпотребити за своје смерове. Тим постају оне испрва чисто механичке радње хотимичне. Воља облада њима: она не чека више, да рефлексне или .крвне дражи изведу извесне покрете. него их она сама ствара, и то онако, како их управо треба, а при томе се служи искуством, које је стекла посматрањем нехотичних покрета, С почетка неспретно, вежба се воља све то више у примењивању