Топола

40

само да предочимо себи биће кога било унутрашњег догађаја, било једнога чулног опажаја, било једнога логичког низа мисли, било једнога производа фантазије, па да одмах опазимо, да ту не може бити говора о оним константним законима материјалне природе. Ако уопште смемо допустити, да се појам о снази пренесе на духовно поље, то мора овде наместо закона о сталности доћи принцип непрекиднога новог стварања духовних снага. Јасно је, да овај закон исто тако као и први може постојати заједно с општим узрочним принципом. Јер када наместо правила „узрок и учин су једнаке величине“, ступи за духовни живот обрнуто, у томе је свакојако противречност с навикама мишљења, у које смо се уживели, -али никаква логичка немогућност.. Тим се пак гледиштем логички захтев, да се за сваки учин тражи узрок, доводи у склад с фактима психолошкога и историјског посматрања духовног живота. Ну детерминизам је дабогме одбачен још и с другога гледишта, које је важније но психолошко посматрање, и то с гледишта моралнсгга пресуђивања. Морална је одговорност, тако се мисли, везана за слободу воље. Чим се воља учини зависном од узрочности, то се тим потире урачунљивост. Ја нећу да наглашавам, како се ту очито има у виду опет онај појам о природној узрочности с његовом еквиваленцијом између узрока и учина, о коме не може бити говора на духовном пољу. Важннје је, да се свесш о слободи меша с мешафизичком слободом. Наше је чуство одговорности једино и искључиво везано за свест о слободи, исамоје од тога емпиријског факта стога зависно наше морално пресуђивање. Ово се односи увек на наш практични живот, на мотиве, који ; су у искуству дати, никада пак на метафизичко питање, да ли је с оне стране наше свести воља у складу с општом духовном узрочношћу ствари или не. Ну има још и једно друго чуство, које је сморалним чуствима у разноликом узајамном дејству и непосредно