Топола

41

се односи на оно метафизичко питање, а то је религиозио чусшво зависносши. Када су један Августин и Лутер из најдубље религиозне потребе веровали у безусловну зависност човечје воље од божјега одређења, то ћемо моћи данас распрострто мишљење, да је детерминизам ирелигиозно уверење, сматрати као чудновату заблуду религиозно индиферентнога времена. И заиста, она препирка филозофских схватања света у својој крајњој основи није ништа друго но препирка око воље, коју морално и религиозно чуство међу собом воде. Прво тражи слободу, друго зависност. Препирка се решава расуфењем, да је она слобода, коју тражи морални закон, практична слобода, коју ми у својој свести о слободи имамо као неотуђиви унутрашњи доживљај, док је међутим зависност, коју тражи религиозно чуство, метафизичка зависност, која се односи на последњи основ и смер ствари, који се измичу нашем непосредном искуству. Ако религиозни захтеви и нахрде најснажније потпоре у моралном идеалу, који је потребан човечјој души, да не би клонуло подлегла под ледостацима своје властите тежње, то ипак у овој тачки вреди истина, да је моралном животу идеал додуше потребан, али да остаје далеко удаљен од њега. У идеалном моралном свету .била би она препирка о слободи воље беспредметна. Морално савршено биће не би могло из слободе делати друкчије, него што би морало делати по нужди према моралним мотивима, који су у њему. Стога замишљамо, да је у богу спојена слобода и нужност. Ограниченост наше свести само чини, да обе ступају у опреку: ми се осећамо слободни уделујући својим радњама у узајамном дејству појединих моралних снага, ми се осећамо зависни, уколико нам наше властито биће нестаје у бескрајности моралнога светског поретка.