Топола

321

пзражена као у речлма. које у Платоновом. дијалогу Кр итон ynyhyje Со кр а ту: »Илп се деца не смеју рађати, илн човек мора с њима до краја да кубури (ouvfiuxrcdi mcoopsuei v) хранећп и'х п васпптајући nx.« (Крптон, к. 5, с. 45, d). Благодарећи идејж развпћа та je дужност међутпм добнла своју пржродпонаучиу, или можда тачније речено, органску мотжвацију, која зајемчује њену унутрашњу потребу ж њену општу вредност. Ta je мисао учшшла да се п сам однос родитеља лрема дедн блтло лзмепло. Свакл ко je потпуно лрожет том веллком идејом, гледа у своме рођеном детету, аиу свакоме другоме, лоспоца једне нове гелерације п једног новог времена. Не смем своје дете васпитавати за св о ј е цпљеве, да бк ми помогло у раду. Напротив, морам што брпжљпвије мотрнти на њега, да бнх упознао његове особите дарове II способности. Морам све да учжнпм, како бн се ти дарови могли моћно развпти; морам, како могу, да му уклањам с пута све препреке, п прп томе не само да развијам његове моћи већ н Моја усрдна жеља нора бжтж, да своје дете учжшш самосталним човеком, који би бно свестан својпх моћи, способан да расуђује, ii који би био у стању да тражп п нађе сам свој пут у лсивоту. Ако онда iioje дете дође до других погледа, којп се не слажу потпуно с мојим онда се морам потпуно помпритп с тим, ■ да ме временом прегази‘у тежљи за друпш ждеалима. Дете има права на моје старање, на моју помоћ. на мој савет. Али ja немам нпкадвих права _ на његвву будућност, на његову сагласност са моји.м гледнштек на свет, на његову трајиу послушност. Ja се смем радовати његовој срећи, али нити смем захтеватп нпти очекивати, да оно потражи срећу тамо, где сам je ja тражио. Ми смо већ напред навели X е г елове речл, које заслужују да буду уважене: »Бескоиачно je право субјектово, да.буде сам задовољан својим делаљем и радом.« Ово начело мора бити меродавно за задатак васпитања. Данае je најважнији циљ свега васпитања, да се помогне детету у делању које he одговарати његовим диспозидијама и сшсобностхша, да се тако развнју његове моћи, да постане »савршено у себи«. Према томе можемо рећи, да je дужност свих васпитача, уколико долази у обзир дете као засебна индивидуа, у ствари само изда ш на, св естрана и разборита помоћ у развитку. Тај се захтев односи на цео детиљп живот, на његово како телесно тако и духовно биће. Помоћ, која се указује у развитку, то je иега н дисциплина; али она обухвата п ваставу. Садашљост поставља људској способиости за рад велике захтеве, те зато морамо помоћи човеку у развитку, да се добро иаоружа за тешку борбу