Топола

еада, да однос, који постоји између акта сазнања п нознатога предмета. пли сазнате појаве, није ни најмање тако прост. За разум који не фплософише наше су предсхаве. као и нашп судовл. просто ре пр оду кц пј е представљенпх п пресуђеннх појава. Са нашшм чулншг опажањима п јаспим успоменама. које нДрочпхо чуло внда осхавља у нашој глави, ово се схватање готово слаже. Тако на пр. и ако сам впше десетпна година одсуствовао од свог родног месха, ппак. нмам у својој свести живу н Јасну слику о кући у којрј сам рођен. да опх могао у сваком тренутку нацртати .ски-цу дотичннх просхорија. У таквпм случајевпма наше су представе запста репродукдије. Али рад нашега мшиљења не зауставља се код таквих поједшгачиих успомена, јер би се пз њих дооило само једно скучено познавање света. Напротив пазимо на једноо6 разн ост ствари и појава. које опажамо. Стварамо по ј мо в е о стварима. особинама п стањима. доносимо сждове. чији предмет ниг-у иоједине лојаве. већ правилности збиваља. Таквим резултатина рада мишљења не одговарају никакве јасне слике стварнпх појава које се чулно могу опажати. Додуше се, приликом пзговарања хаквих речи. као: жнвохиња. бнљка. схо. прозор. јављају обично неодређене и непосхојапе. предсхаве, али оне не одговарају садржннп онога шхо се дохичним појмовхша мислило. Тахсође има много лојмова и судова. који уошпхе не нзазивају никакву слику. Тако кад говррнмо о држави. о праву и моралу, о усхаву п уговору, не предсхављамо себи нишха конкрехно. Зато je учињен локушај, да се свет предсхава п мисли. пошхо се врло чесхо не могу сматрати као репродукцнје, схвахи као сисхем зна к о ва, којл нас упућују на једну схварносх. која постоји независно од иас. То заисха и важи за неке нредсхаве и судове. Судови као: кшла пада. пада снег, гори, заисха су знаци схварних појава. Алл мн ироизводимо л хакве предсхаве и мисли ; које су лотпупо продукхн напш соисхвене актшшости, и не односе се ни на какав лредмет у спољашњем свеху. Чега бл онда били знацн налхр. појмови о поређ’ењу; о супрохносхи. о науди. Много ее више примичемо односу luxe посхојн пзмеђу мншљења и стварносхл независној од иас. ако смахрамо свет иредсхава за грество, којим се служнмо да би се у свеху оријенхисали и у њему омогућилп делање. Овлм пракхпчним схватањем људскога мишљења позабавићемо се доцније. -Тек иа сваки начин показује иам дубља анализа процеса саздања, да паше предсхављање и миитљење нису никако искључлво одређехш схварношћу која се налази лзван нас. Иаша сопствеиа физичка н психичка органлзаднја учествује овде слонтано у раду и при хом