Топола

51

тичког идеализма, који истичу априорнн карактер свега доузданог сазнања, карактер који не води шзекдсГод искуства,, много вшпе него ндеалност спољашњег света, а нарочито су одлучно протнвни пспхологизму (иили раније). Херман Коен и Паул Наторп (оснивачи марбуршке школе) покушавају. да, полазећн од К а н т а и платонизма протумаченог у Кантовом смислу, дођу до једног система који бн се заснивао на чистом мишљењу. К о е н je овај систем припремио темељном обрадом кантианпзма, па та онда нзложта у три засебна дела (»Лргика чистога сазнања«, »Етика чисте воље«, »Естетика чистог осећања«). Односно науке сазнања. која нас се овде једино тпче, К о е н не признаје чулно одажање за извор сазнања, него пршшсује чистом мишљењу способност да пропзводп бнће. К о е н заснива своју теорију на чињенпци математичке прпродне науке, чији резултати успевају једино неочигледннм мишљењем да утврде праву реалност. Моћан и енергичан дисленп рад. којп се стално орнјентшпе према конкретној науди, то je чиме се љегови радови одликују, од којих може миого да научи и онај Еоји стоји на другом становпшту. Н а т о р п je покушао, да на овнм начелима заснује психологжју и педагогнју, а нарочито се ревносно потрудио око тумачења Платона у духу Канта. Марбуршкој школи припада приличан број млађих научника, од којих треба нарочито поменути Ернста Касирера, чијн су историски философски радови врло значајни. Вилхелм Вннделба нд пXа јн рихР и к е рт, ослањајућп се на Фихт е а, основали су »телеолошки критицпзам«, који покушава да да једну кауку агГрнбрних вредности. Истфнито. добро п лепо. имају да се схвате као вредност дате а priori; а посао je философије да њихову објективну ж апсолутну ваљаност докаже и извуче. Овом je правцу близак и Ху-го Минсте рб ер г. Свнма овимј мислиоцима заједничко je уверење, да у чистоме уму постоје начела/ а priori дата, која омогућавају да се дође до "објектиВних," над| индНБтгдуалних поставки, које стоје изнад свих пспхолошки! констатација и независне су од психолошког истраживања. Насупрот овим идеалистичкпм правцима поднже- сад поново главу реализам. Дабогме, а то мора да призна свако ко научно мисли, код наивног реализма не сме се стати. Али, и ако потпуно одговоримо субјективном фактору у нашој светској слиди, ипак налазимо још један знатан објективни задатак, -тако да се у пркос свему томе може доказати егзистенција једног од нас независног спољашњег света, који ипак на нас утиче, или остаје бар претпоставка, која не задовољава само здрав људски разум него и