Топола

y лсихлчкој организацлји човековој, онда, тако изгдеда, постаје цео сто само појава, садржина свеети, о којој се гашошто не може тврдити, да постоји независно од моје свести. На тај сам начин у стању да докажем о овакој.. стварп из мрје околпне, да je она комплекс ocehaja, спојен у једду целину одређеном органжзацијом моје прлроде. Ако бп хтелп нскорпститн открића фжзике да бл одвојили субјектшшо од објективног, то нам не би ништа помогло пред једнпм строгим идеалистом. Оно што ми осећамо као светлост. могли бп нам лриметити, то су у стварп таласи етра, а звуцл тадаси ваздуха. Боје п звуцп су ту само субјективно, али независно од евакога ока п уха лостоје вибрацнје, које je фпзика открила као објективни узрок оних ocehaja. Ha ово би идеалист одговорпо: таласп ваздуха п етра остају ипак још увек само замишљени таласи, ■ који се могу, под повољним околностима учинити чулно осетљивим. Дакле, ни овде нпје субјективни фактор нппошто искључен; а п ови »објективнп« узроци наших ocehaja остају ■садржајп свести. Дакле, пзгледа заиста да je потпуно немогуће доказатн, да у нашим сазнањима постоји један однста објектнвпи фактор, који бп био лотпуно лезавлсал од субјекта niTO опажа и мисли. Тамо где нам лзгледа да je одвајање објективног узрока и субјектлвпог дејства изведело. ту се увек показује, да je л »објективни« узрок једино дат као садржина свести. Јаку лотпору лалгао je строги лдеализам joni у модерлој физиологији чула. Ј о х а н е с М п л е р je у свом позлатом закону •о 'спедифпчкнм чул л и м елерг н ј а м а формулисао чнњеницу, да нерви налшх чула, ма како се они дражилл, реаглрају увек само па један пачин. Ако на пр. дражимо лерв вида (Nervus opticus) притпском ллл .електричнон струјом, олда се појављују исто тако осећајл боја, као лад га дражимо светлолхћу. Ако имамо дакле какав чулни ocehaj, онда чак лије на ослову овога закона слгурно, да ли je узрок томе осећају објективли предмет који je ту, илп лека појава изазвана легде у чулноме нерву. Све дотле док ja бтојим лрема свету као појединац, лзгледа потпуно леоспорло, да je свет дат само као садржина моје свестл. Биће опажеиих од мене, састоји се искључиво у томе, што оТГвају опажене (percipi). Тако je Беркли кратко л прецпзно формулисао Сталовиште лдеализма. Акцептацлја једног трансцеидентног, екстраменталпог света, изгледа да je нелгго само-