Топола

ватност у наш суд пппања, наводи нас онда да суднмо: штап ипј е сломијен, он нам се тако само пр жвтт ђа. Када се потом упознамо са законпма преламања светлостп. онда видимо да je и овај привнд прелома оснвван, п ствар je решена. Када други пут наша чула добију утжсак да je штап сломијен, онда више не допуштамо да се тиме обмане наш суд. Алп нешто сасвим друго подразумевамо под поја во м. Појава, то je свет како се надшм чулима пру&аАж у ширем смисду још, како га ми зампшљамо. Под дојавом не подразумевамо само први,' дрилазтш утисаТГ”е поља, не само опсену, која се напшм чулима намеће, него ону страну света која je приступачна нашем сазиаи.у. Уколпко можемо да познамо свет, утолпко je, он дојава. Појава не вара као привпд; пзраз нас једино потсећа на то : да нашем сазнању пма граннца. Пптаље критпке сазнања. које најдубље заседа. јесте, да ли имамо право да, на основу по ј ав е, која нам je једино прпступачна, закључујемо о некој суб ст а-н ци, на којој она почнва, која постоји независно од нас, па била она докучљива или не. К а н т, icojn je први пут схватио појам појаве, који смо овде развилп, у свој дубинп његовој; Кант, који je у наш орган сазнања спустно аналпзе тако дубоко, као још ннко пре њега, потврдио је .одлучно то питање. Упркос местима, где он »ствар по себи« повжжава до голе мисли, његово je крајње уверење да се свака појава оснива на нечему реалном, на нечему што постојн независно од субјекта који сазнаје. Са Кантом ово питање потврђује и наше најдубље осећање, које се буни свом снагом протпв његовог порпдања. Када опажамо неки предмет нашим чулина, ми смо на то присиљени, присиљени једном стегом, коју морамо крстити сп ољаш њом стегом. Ми видимо како je наши ближњи осећају, те не можемо иикада веровати, да опажене ствари нестају, када пх нико на опажа. Па ипак, како смо торе видеди, имају аргументације строгог идеализма нових кантоваца велику логичку снагу._ Све док се ja и моја околина налазимо сами једно према другом, дотле се протнв доказа идеалиста, да je свет садржина моје свести, не може навести ншпта што се не би дало побити. У свести свакога мислиоца; коме je озбиљно стало до једнога гледишта на свет без противуречности, настаје сада такво стање, какво се дуго не може издржатн. Неумољива логпка одвраћа нас од сваког корака у екстрамеиталност, као од нечега недопуштеиог. Али се наше пајдубље осећање живота пе може, нити хоће, да умири при помисли на идеалонст спо-