Топола

58

априоризма, и тешко да се могу побити. Тако, прво, није никако доказано, да у резултатима егзактних наука игра тако незнатну улогу осећајни материјал добивен с поља. II ако се обрађпвањем; у мпслнма може највшпе да постигне, нпак. правад томе даје врста чулне афекције. А друго, апржоризам не може да остане увек на земљишту критике сазнања, већ Je приморан да чини поставке, које воде у недокучно, трансцендентно, метафизичко. Јер се не може одстранптп питање, одакле чисто мпшљење води порекло н ■ како оно долази до своје тваралачке моћп. Резултати и напреци позитивних наука не могу на ово питање да одговоре. а не могу га ни са света уклонити.' Ти би се напреци могли објасшгш искуством, које непрестанр расте, и које нам разум све боље уређује н објашњује. Овакво схватање нмало би већпнп да изгледа чак и као наЈближе и највероватније. Алж бн се такво објашњење протпвпло основном начелу априорпзма. Морамо дакле у структурк људскога лредпоставити ма шта као првобитно дато. што га оспособљава за његово тваралачко мпшљење. Можда има тај дар јер je део божанскога духа. Морам пскрено pehn, да ja лично не видпм нншта ненаучно у таквим хилотезама, алп тек оваква доказпвања не спадају вшде у крнтпку савнања. већ су метафпзпчка и догматпчка. Али се у сваком апрпоризму крпје латентна метафизнка. На то сам ja већ скренуо пажњу прнликом философског конгреса у Хајделбергу*), а то je признао пре кратког времена и један од најугледнпјпх представника априорнзма. Винделбанд. који заступа апрнорпзам друге врсте, велн у наведеној расправи о принцпппма логике (Enzyklop. d. philos. Wissenschaften, L, S. 4). да je појмљиво, што металошка спекулацпја мора да иде једнно путем спириту алпстичке метафизике. Даље je карактеристична ознака апрпоризма, да се одсудно ј протнви сваком пспхолошко м расветљпвању продеса сазнања. i Појединн представници тога правца пду у томе тако далеко, да не само што сваки психологпзам најоштрије нападају, него н само то становиште сматрају за философску незрелост, за ннтелектуални дефекат. Алп тиме само затварају себп и другпма пут. којп води занста плодоносннм пспитпвањпма. Moje je мпшљење да овде востоји самообмана крптичких пдеалпста. Јер се најзад. све што они тврде н износе, п оснпва једпно на њпховнм сопственим најприснијнм дожн в љ а ј пм а мишљева. А то су опет на крају крајева психолошки на.ђене чињенпце. II када онда, пође за руком ком истакнутом мнслпоцу да заснује своју школу, онда

) Verhandlungen des 3. Internat. Kongr. f. Phil, in Heidelberg. 1908, S. 806 ff.