Топола

се његове присталжце поткрепљују међусобно у својнм уверењима, тако да се жнднвждуалнж исжхжчки дожпвљај душевно кондензује, н жзгледа као да жма објсктиину вредност. Дакле, антжжсихологжзам апржоричара налазж се у противуречности са њжховжм сопствеиим поступком, а утжче назад но , пошто замотава ж скрнва најважнжје проблеме, које бж псжхолошко расматрање лроцеса сазнања могло да обелодани. Пдеализам кржтжке сазнања није у стању да да задовољавајуће решење проблема сазнања нптж у свом феноменалистжчком нжтж у свом апржорном правду. Феноменалжзам није то у стању, јер, како смо показалж, водж солжпсжзму. А апржоржзам нжје опет зато, што се не обазжре на чудна опажања, што почжва на прећутним метафпзжчким претпоставкама, лостајућж тиме догматичан, и иајзад зато, што као протжвнжк псжхологжје потпуно усамљује мишљење, откждајућп га од жжвотног једжнства, те тако затрпава ж затвара најважнжје просветно врело о еуштжнж, постанку ж важности људскога сазнања. Пжтање je сада, како je могло постати једно такво тумачење продеса сазнања, које се проигож здравом људском разуму, а које je у практжчном жжвоту ж за самог ждеалжсту неизводљпво. Већ смо раннје вжделж, да кржтжка сазнања почиње констатовањем субјектжвног фактора, ж да je у току њеног развжтка тај субјектжвни фактор постајао све већи, док није најзад објектжвнж фактор потжуно елжминжсан. Да je ово бжло могуће, оснжва се на чжњенжци, коју сам на другом месту већ жстакнуо.*) Сви човечжјж нагони имају тенденцжју, да се развжју више него што то захтева ж само одржавање жжвота. Нагон сазнања, као што ћемо већ доцнжје показатж, постао je жз нагона за самоодржањем, алж се развио и даље, и постепено подигао колосалну зграду теоржске науке. Може се пак десжтж, да се иоједииж органж ж функцжје нашег органжзма прекомернпм делањем развжју на рачун других органа и функджја толжко, да од тога има штете целжна. Онда говоржмо о хжлертроф ж ј и дотичног органа илн дотжчне фунршдје. Тако на пр. страсни гимнастичарж често болују од хидертрофжје иојсдшшх мжшића. Идеализам ■ кржтжке сазнања неговао je жсто тако Једнострано апстрактну спекулацжју, жзоловао je мишљење, ижтчупао га je жз жжвотног једжнства, ж тако све више покушавао да жспреда позжтивна сазнања жз сопственог ума. Не обзжрућж се на друге душевне појаве сматрао je, да je теоржско мишљење једина меро-

Jerusalem, Urteilsfunktion, S. 232.