Топола

вимљив je доказ за ово народно схватање место у Омпровој Илпјади, 11. 454 ff.. где песпик дозпва музе,- које су свуда пржсуствовале. те зато све знају. Карактеристично за овај ступањ мишљења јесте уосталом и ждентпфжковање опажања ж миттгљења. где се мжшљење сматра као нека врста чулиог опажања. Ово се схватање налази чак п у старнјој грчкој фжлософжјж. Сензуализам пак, у философском смпслу налазж се тек тамо, где се само чула •на супрот разуму сматрају као једнни жзвор сазнаља. У том je смжслу сензуалжст софист Протагора (умро 411 пре Хр.), којж на супрот елеатима, који одбацују свако сведочанство чула, одлучно тврдж, да постојж само оно што чулно опажамо, те чак ж гометриским законжма оспорава истжну, када ови изгледају да су у опрецн са чулжжм ожажањем*). У новије време почео се шнова бавити сензуалжзмом Џ о н Лок е, скречз 7 ћи пажњу на чулно порекло свакога искуства. Али његов сензуализам није више сасвим чист, пошто признаје да поетоји ii унл 7 трашње опажање (рефлексија). У новијој философији je најизразитији сензуалист француз Кондијак (1715 —1780). По њему душа има једиу једину моћ, а то je моћ чулног осећаја из које се развијају конпликованпјн процеси мжшљења. Да бж очжгледжо представжо своју теоржју служж се Кон-д ж јак. фжкцжјом једне статуе, која жостежено добжја разжа чуда. Најжре добжја чуло мжржса, а жа послетку чуло жппања, које ствара жредставу- спољашњега света. Пошто je сензуалжзам бжо неко време потжуно жотжснут од великжх жжтелектуалжстжчкжх сжстема Канто в о г. Фих т еево г, Шелжн г о в о г ж Xегел о в о г, долази опет до неког гласа у модерној ■ наудж ж фжлософжјж. Уверење, да je чулно опажање последњж извор свакога искуства. постаје све вжше опште. Сензуалжзам je у жеку руку и то што Кж р х о ф ж М а х траже да наука има за задатак само да опжсује чжњенжде, ж да она, како то М а х формулжгпе, нжшта друго и нжје до ж с к уств_о економскж ур еђ е но. Ако успемо да докажемо, да се и најважнжје срество мжгжљеља. које се ужотребљује за ожжсивање и економско уређжвање, а то je математжка, жа крају крајева ж само оснжва на чулном посматрању, ожда схватање постаје још више сензуалжстжчко. И заиста нжје само геометрија, ж жоред свжх

*) Овде изложено схватање Протагорове науко Giitiio со разлпкује од уобпчајенога, које налезимо у већиикг исторпја философпје. Впдп о то.ме

Griechische Denker. Bd. I, S. 362 f., nW. Jerusalem, Zur Deutungyles Homo-mensura-Satzes in »Eranos Viudobonensis« (1893), S. 153 ff.