Топола

Еама. Бжо је као затворенжк, и ослушкивао живот,. који се све више удаљавао у вечиту ноћ. Део опинљиви свет сводио се на чуло слуха, које му је доносило кроз таму одјек свега што га окружавало, и у чему је распознавао и најмањи дрхтај. Тако напуштен, заборављен, осрамоћен од људи које је толжко волео и давао им добар део свога детињског срца, он је жалио на своју неразмишљеност и нрекоревао себе, што у својој великодушности није мжслио на нас. Како је брзо нестало пријатеља! Нигде једнога од онпх које је толико пута насмејао својом наивном шалом и разнежио меканим звуком гласа! Нигде ни од корова старих другова из буне и партијских пријатеља! Разбегли се сви пред страховитом црнином његових наочари, пред побелелом главом, оронулим стасом и лнцем на коме је носио своја страдања. Из мрака, који га окружавао, није допирао ниједан глас пријатеља и познаника из срећног доба. Нигде једнога од рођака којима је широка дедина рука давала не жалећи; нигде једнога од оних. које је увек очекивала постављена трпеза и отворена врата; нигде ни у сну да се појаве они којима је толико жртовао снаге, богаства и живота. Остарео, ослепео и осиромашен, оседео под срамотом, растрзан боловима који су га полако убијали, он је доцкан увидео да је тежиште свега било у нама. Тек тада је упозпао живот, кроз који је пролазио без сметње, идући широко искрченим путем, лробијеним шажном руком

дедином.

Увиђао је све то. Није било бола који је толико - велики, нем, без горчине. Патио је нишући тихо главом, заборављајући све неправде и кроз истањени звук гласа опраштао свима. Примао је све на себе, и преко пребледелих усана није прешао ниједан прекор. Грешке других, неправде и подсмехе, бацио је у мрак који му је падао на очи. Веровао је да пати зато што је заслужио, и молио се кришом да му Господ уштеди даљу срамоту, и да својом милошћу прекрати патње.

109

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.