Топола

сту чији улазак чува смрт нскежених вилида! Знао сам да је то немогућно, да треба патити н даље, па сам посртао по друму. Осећао сам неки страшап терет на раменима; бол ми је гурао главу унапред, и ја сам се окретао чаршнји, показивао јој своје сузама обливено лице, и стиснутих неснида зарицао се да је нећу заборавптп. Од тога дана настало је лагано умирање мога оца. Смрт Је била ту: црни паочари показивали су на њену страхоту н прпсуство. Снажна рамена повпјала су се под теретом незаслужепих јада. Мрак у очпма, кајање у душп, пустош у срцу и други данп без светлости и у крајњој оскуднцп, ето то је била награда за један чист жпвот! И тако по вас дан на столицп, држећи у руцп штап, којим се бранио од мрака што га окружавао, он је ћутећи проводно дане без роптања и гласног јаука.

Једнога дана ударио је главом о зид и ушао у дворпште сав. крвав. Штап му је дрхтао у руци, и нпз лице се сливао топал млаз крвн.

Ах, видети крв свога оца! Нема нпчега на свету тако свирепог! Једва сам се уздржао, да не јаукнем из гласа. Окупилп смо се плачућп око њега, готови да паднемо на колена пред величпном његова страдања. Он је ћутао п тражпо нас руком. Није нас могао впдети, алп је желео да нас осети. Водилп су га звуцп наших гласова, ион се приближавао раширенпх руку и дрхтавим гласом изговарао наша имена као у сну. Гледајући више нас, он је окретао своје пзмучено лнце у правцу одакле су му долазили гласови, којн су га радовали као неко бескрајно миловање. Боже мој, како је патио! Слепило је у њему пробудило толико непознаванпх п ненаслућених осећања. Светлост је била напустила његову душу, па је живео у бујпцп тога непознатог, које је у њему будило и снажно развнјало неки засебан свет, пун тужних утисака. Тако у вечитом сну бола, којп је бпо без краја н давно га својом тежином, он је проводио дане у мраку, подбочивши главу обема ру-

108

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.