Топола

Отад је већ био елеп. Ухватио сам га за руку и водио га полагано кућп, пошто нас је само срамота везивала за ово место. Његова рука дрхтала је у мојој : а нснод црних наочари сливале се сузе. Прошли смо ћутећи и малаксало поред опустела парка; наше оборене главе додиривале су се у ходу; хладан јесењи ветар тресао је оголеле гране у дрвећу, а покоји лист откидао се и, заошинут ветром, поздрављао наш пролазак. Отац је плакао и прибијао се уз мене, тражећн ослонца н помоћи. Пред. нама се црнели предели тшо опустошени огромним иожаром; пред доласком зиме бежале су у свет тице селице и тражиле топлију груду, а ми смо осхајали сами, без мпра, без помоћи. От&ц је ћутао. С времена на време његова рука стискала је моју грчевито, као да се хтео уверити у моје присуство. Његова погурена прилика, бели бркови и дуга проређена коса; изнурено лице, ко,је је имало тамну земљану боју; његове угашене очи.

помрачене и сакривене црним наочарима, затим његов неми бол без уздаха, без јаука и хришћанско уверење у божанску правду, све то је подсећало величином бола на прогнана краља и доводило ме у крајње очајање. Ветрић се играо крај пута сасушеном травом и оиалим лишћем. Та безбрижност природе, ћутање крајева који су се купали под косим зрацима сунца и самртничка живост околипе која се спремала на одмор п одавала страх пред зимом, све је то падало

на душу као мора, те сам гледао преда се очима заслепљеним од суза.

Тако, клецајући, остављали смо чаршију, којој више нисмо припадали. За нама се чуо жагор варошице, чију је радиност пробудила јесен. Ми смо је напуштали оборених глава, а за нама се вукла срамота. Тако онљачкани, лишени личности, ми смо се враћали кући. Пут који се беласао испред нас водио је право гробљу, и губио се у планинама што крију видик. Како смо обојица пожелели да продужимо лраво њиме, и да се зауставимо на ме-

107

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.