Топола

прво свој кров. па затим краву Булку и све последн>е остатке пегдашњег богаства. Кад се у пролеће сјуре воде н полете улидама, леденица се пунпла: бујица би попистила у дворишту све што подсећа на прошлост п у нечувеном нереду носпла тој општој гробници. После, кад завлада јулска суша, па напесеног муља стрчала је у вис зова и ннхала се кржљавим гранама као заборављена успомена.

Под коровом, којн је ђпкао на све стране, трунула је п тонула у земљу прппремљена грађа. Ветар је свпрао своју пеему, носећп разуздано хартију, ишчупану из сандука којп ;се црнели под временом. Некакав продужени јаук проноспо сезградама, кад би се разлегла његова хука. Под дудукањем. које је пролазило кроз изваљене летве, падао је сасушенп леп са зидова п кроз уска врата на тавану излетали облани прашпне. Арлаук ветра замењивао је сада поносито вршптање хатова, моћну рику бикова и детнљску блеку јагаљаца. Нема внше љутпте вике дедпне н смеха сељака; не чује се више клопот ветрењаче, захуктано ипштањекруњаче п лупа спкпре на дрвљанпку, а скрхале су се под временом стреје за сушеље кожа и магазе за вуну. Лети се шприном дворпшта расппу мрежепаука, тл сигурни знацн запуштености п беде, н нема внше распростртих шаренпца са опрандм житом на Градашнпцп. која му је давала боју злата. У подруму ћутале су пспражњене бачве, као да су у својим дугама сасредиле страхобнп мир куће, а више њих, обешене о дутачке Аготке, једене мољцима л прашпном која говорп о прошлости, леже старехаљпне, иструлеле чпзме и крива турска сабља, коју је дед иоспо на Шуматовцу. Јед Нога дана појавио се на вратпма дућанским црвенп печат н. прибивши се сатански, церекао се, славећи иобеду злог. Дошли су људи из суда иса каменим изразом на лицу ударилп широк завој од белога платпа на дрно обојена врата, а на крајевпма стајали су печати, који су жигосали последњу страгшду у животу једиога дрма.

106

СРПСКЛ КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.