Топола

дошжн догађаји који су ми сагорелж душу; од ше су сада остали само дрни и жалосни трагови пожара који је у њој све сагорео, те гледам у прошлост кроз сву сласт сна и све разодарсље јаве.

Оад је све прошло; нема више лудачке снаге, Јзнемирености и лутања; прошла је младост, проведена у пијанству осећања и узнемирености духовној; шпчезла Је прошлост, када сам у очима носио -засењеност жнвота, на лицу пролеће, на широким раменима необузданост п на прсима топал, пшрок загрљај за све људе. Песма живота замукла је пред силом угушеннм детињством, па ми се чпнп да ми је душом прошла она иста смрт што ноћу лебди над разбојиштем.

У то жалосно доба раскидања са идеалима и губљења вере у себе, у смисао живота и људе, умирао је преко пута од наше куће, лаганом, страшном смрћу, некада тако силни, Дуче. И за њега су била прошла времена када је живео . у необуздану бесу богаства и махните снаге! Његова сен шетала је дворнштем као жива прошлост; велика пребледела уста развукла су се разочарано још више; очи су тледале уплашено око себе, а погнута глава истицала ружно његов велики и шиљати нос. Ништа није остало од оне пусте снаге! У коњушници су вриштали хатови и подсећали на срећна времена, када су лудачком снагом прелетали поља и носили у седлу његову широку појаву која се јордамила. Ништа му није остало, ништа! Истањила се она гласина, и.на уснама дрхтало преклињање, а висило је на њему испражњено одело, п окретале се око измршавелих листова дугачке лаковане чизме.

Било је беде на све стране; ја сам је видео свугде. Код нас је владала нека тжшина, луна слутње. Велика авлпја ћутала је, као да је била покривена дрхтавим велом ноћи кроз коју не пробија сунце. Ветрови су однели ћерамиду са кошева и торова; на оградама пструлеле појанте, те их црвоточии диреци вуку земљи; велика ледеиица прогутала је

105

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.