Топола

XVIII

Тако прође сан детињства и дани када сам лутао пољима, вечпто незадовољан собом. Није остало нп трага од необјашњиве чежње да идем до у бескрај. Прошло је било време када се у мени борила дрска, смеона природа дедина и чпста, плашљнва душа бабина. Од тога доба жнвео сам у вечнтој бојазни од нечега, па сам упознао страх, којн сам дотле тражпо на све стране. Некада сам бно вођ у свпма дечачким предузећпма; другови су затварали очи, впдећп ме увек првога, а једном сам се попео на дркву коју су онрављади н узјахао крст на кубету! Али, било је тренутака кад ме је напуштао нагон да трчим за необпчнпм, и мноме владала необјашњива туга н жеља да будем сам. Тада су ми однекуда, као пз какве скривене ризнице, пзлазили пред очи крајевн које нисам никад впдео и људи, које сам чиђао само у прпчама крај огњшпта.. Удаљио бнх се брзо пз игре, налазпо какав кутак, и ту плакао дуго, дршћући целнм телом под некнм необјанг лгвим боловнма. Враћао сам се увече кући, утуч н и неосетљив за све што ме окружавало. Телом би мп обладала лотпуна обамрлост н осећао сам потребу да ме ко туче, да мп нанесе бола. Једном сам нагнао сестру да ми уштине прст вратнма; она мп је учинила по вољп: кожа је бпла одрана, крв насела под покат, али нисам ни гласа пустио. То бп се могло објаснитп да сам био болешљив; то код мене нпје бнло; ја сам био јак као мојп јаблани, на образима носно сам боју дпвљих ружа, а прса су својом ширином и тврдим костпма подсећала на какву стену. Ја само нисам знао за душевни мир. У менп су се увек борила два крајња осећања. Моје је лице носпло увек отисак радостп без разлога или туге без повода. Билп су врло реткп тренуци када сам знао шта мп је, нлп када сам био задовољан собом. Растрзала ме готово увек чежња за новим, па је тело бнло сковитлаваио немиром п осећањима које ни даиас не могу определитн. После су

104

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.