Топола

ли смо посао за који су били потребни .ауди без много обзира. Требало је имати тврду душу, изићи што пре из плавог вждика сањарија, и затражити свежег ваздуха и истинске светлости ж.ивота.. Истина, савест је, била чиста. у грудима је куцало неокаљано срце, али шта је све то вредело, кад је беда указала на све мане дотадањег живота и истакла истжну да се могло живети у границама разумне, људске себпчности? Било је пуно начина да се сачува име од сваког прекора, а исто тако и да се одбранимо од пљачкаша. Ми смо доцкан увидели колико Је та болећивост била непрпродна и неразумљива у данашњем веку капитала. Ми смо у очима хих истих људи, који су нам све однели. изгледали као заостали: нас је Бог био послао на земљу. да би оживео успомене на првобитну доброту. И ако се било дошло до краја, ипак се продужавало по старом. У томе махнитом срљању било је, поред фатализма, и неке злокобне тврдоглавости да се иде до краја. Било је потраживања која су пред законрм имала пуну важност обавеза; њих нико Није могао порећи. па ипак је отац у таквим прилпкама опраштао не само пнтерес, већ п један део главнице. У иаграду за то живео је неколико тренутака у пролазпом задовољству да је бољи од осталих, јс-р је затварао очи пред сопствепом бедом. Тако из дана у дан. Разлика у готовини н дуговању била је огромна. Могло иас је спасти само неко чудо или какав пријатељ, који никако да дође! Тим невољама придружили су се и верни пратиопи беде: презрење. жзгубљени углед, подсмех људи п најзад, болест. Неко време заваравали смо се да је то код ода због старости, ко.ја се приближавала, а гшсле увидели да је то слепило. које је и он, као и његов несрећип друг, поп-Крста, иавукао у затвору због буне. То је био крај. трнов венац свију мука. којп је у пама разбуктао мисао да је хо овога пута Бог почсо ударатп по пама. и да пема лека!

103

ЛО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.